Da li su deca odraz roditelja?

Često čujemo izraz "Iver ne pada daleko od klade.". Svedočenje mnogo puta i pronalazimo u iskustvu. Međutim, u kom smeru idemo kada se ovo pitamo?

Umemo da budemo skloni i da ovo tumačimo kao nasleđe. Nasleđe u tri smera: u fizionomiji, životnim uzborima, kao što je izbor zanimanja, i u ponašanju.

Mislim da je poslednje presudno i da najbolje može da se oslika u datoj izreci, ali to svaki roditelj neće priznati.

Da li je i vaše današnje ponašanje ogledalo vaših roditelja?

Hajmo ovako: Pokušajte da zamislite da ste osoba koja je doživela amneziju. Budite se i ne prepoznajete nikoga oko vas, ne znate ni ko ste vi sami, pa čak ne znate ni nazive predmeta koji vas okružuju. Zamislite dalje da ne znate ni da hodate, ni da govorite... Probudili ste se i sve vam je nepoznato. Toliko ne znate ništa da ne možete čak ni da mislite, jer ne znate jezik. U vašoj glavi stoje samo znaci pitanja, ali ni za njih još niste sigurni šta znače. Osećate samo strah i odsustvo sigurnosti, ali i ti osećaji su vam nepoznati. Jedino što osećate je da ne se plašite i jedino što znate je da ništa ne znate. Počinjete da glasno plačete i da jecate kao posledica prevelikog straha. Prvi put se upoznajete sa suzama. Iznenada do vas dolazi osoba koja vas jako grli. Vama se strah pojačava, ali u isto vreme vam se javlja osećaj prijatnosti. On je nastao kao posledica grljenja te osobe. Pogledate tu osobu, prvi put je vidite, ali vam se osmehuje. Uradite to i vi. Nesvesno. Lepo vam je. Smirili ste se. Zaključujete da vas zagrljaj smiruje. Da zagrljaj može prekinuti strah.

Da se jedan dan probudite bez ikakvog znanja, od koga biste prve stvari naučili?

Šta bi bilo da vas ta osoba nije zagrlila ili još gore, da vas je udarila i da je urlala na vas da prestanete da plačete. Vi čujete da vam ona nešto glasno govori, ali ne razumete šta, jer ne znate jezik. Osećate samo bol. Bole vas udarci koje primate od te osobe. Sve jače i glasnije plačete. Gušite se u suzama, jer ne razumete zašto vam se ovo dešava. Vidite da bas boli.

Ako se ovo udaranje i plakanje ponavlja svaki dan, vi ćete i pored boli misliti da je to ono što je u redu, jer ne znate za drugo. Možda za bolje. Isto je i sa zagrljajem. Ako vas neko stalno grli vi ćete očekivati da se to stalno dešava i smatraćete to normalnim, jer ne znate za bolje.

Nekome je ljubav i sreća normalna stvar, jer je svakodnevna od malena, a onim drugima, nažalost, dolazak do njih predstavlja muku i nedostižna je. Ponovo, zašto što su od malena od njih bile mnogo udaljene.

Od osobe koja vam je prišla zavisi kako ćete vi u svom životu misliti, koje ćete navike steći... Ono što vas ona nauči će za vas dugo godina biti jedino što vi znate. Tek kada dođe neka druga osoba koja je drugačija od prve, vi ćete usvajati nova znanja.

Nije li ovako sa decom? Nije li beba po rođenju tabula rasa koju ispisuju oni koji je odgajaju? Kasnije tu tablu će dopisati i učitelj i prijatelj i dečko i tv i društvo, ali ta baza koja se godima gradi usmerava gde će sve ostalo biti dopisano i nikada se ne može izbrisati.

Fotke: pixabay