Kako se nositi sa gubitkom?

Suočavanje sa tom nepoznatom imenicom zvanom smrt je najveći izazov za mnoge ljude. Suočavanje sa sopstvenom smrću nam nešto dođe i lakše, jer nemamo toliki osećaj tuge za samim sobom, jer nas jednostavno više nema. Međutim, kada je u pitanju odlazak naših bližnjih, na neki drugi svet, onda smo sve, samo ne ravnoduni.

Mnogi od naš su se prvi put susreli sa smrću još u mladom uzrastu, kada su umirali naše bake ili deke. Kasnije, kako sve postajemo stariji i stariji, tj. svesniji toga šta znači umreti, smrt bližnjih nam teže pada. Taj osećaj praznine kada zastaneš i shvatiš da neke osobe, koja je do juče svaki da bila u tvom živtu, više nema. Neki kažu: "Kao da nikada nije ni postojala."

Ta večita pitanja: kako da odstranim taj osećaj praznine, kako da prebolim, kako da me više ne boli duša za nekim... Stanite! Oslušnite sebe, čujete li šta vi želite od sebe? Želite da prestanete da tugujete za nekim koga volite. Zašto? Jer vas boli? Pa i treba da vas boli! Ta bol nije negativna, odnosno, ne bi trebalo da bude. Taj osećaj je tu, a vi ga možete zvati kako želite: tuga, praznina, rupa, nedostatak, ali ja volim da je zovem uspomena. Uspomena na one ljude koji su me voleli, grlili, štitili, koju su uvek bili tu. I ne želim da ikada prestanem da osećam tu uspomenu ili tugu prema njima, jer upravo u tome oni i dalje žive. I sve dok imamo taj osećaj oni i dalje žive, tu su i deo su nas. Taj osećaj nas podseća na njihove najlepše osobine, na ono najbolje što su te osobe posedovale. 

Moramo da naučimo da suze i osećaj tuge nisu uvek nužno loši i da su oni tu da uspostave balans naših emocija. Bez njih ne bismo bili moralni, ne bismo bili ovo što jesmo, kao što ne bismo bili ni bez naših bližnjih koji su, nažalost, morali da nas napuste fizički. Bez naših baka, deka, roditelja, partnera, prijatelja...

Videte li sad koliko su ta pitanja sebična? Želite li zaista da zaboravite nekoga koja toliko volite?Pustite pitanja, prihvatite gubitak, jer on i nije potpuni gubitak dok ste i vi sami živi, vi koji nosite uspomene, koji ih oživljavate kad god ih se setite. I ja ne želim da prestanem da plačem za ljudima koje sam izgubila, koje sam volela i koje i dalje volim! Želim da ceo svet zna da ja za njima plačem i oni koji nisu znali da su oni postojali, tada saznaju. 

Kada to shvatite, osećaj tuge prerasta u pozitivan osećaj i vi se očima punim suza, ali i sa osmehom setite vaših bližnjih. Eto ga balans! Eto ga spokoj! Ko vas je naučio tome? Upravo oni kojih više fizički nema. Vidite, iako nisu fizički tu, itekako vas mogu naučiti još mnogo čemu...

Fotke: pixabay