Zašto imamo potrebu da se svidimo svima?

Osećaji poput empatije i simpatije su karakteristični za ljudski rod, mada se ovi osećaji mogu naći i kod nekih životinja. Prirodni su nam i u njima nema mnogo toga lošeg. Međutim, kako i svaka radnja, tako i svaka emocija, može ići u neku krajnost. Krajnosti postoje u dva smera, ka onome da nečega nemate nimalo, kao na primer, ljudi koji nemaju nikakav osećaj za empatiju i mogu bez griže savesti nekoga povrediti. Dok sa druge strane, krajnost ide ka onome da nečega imate previše, kao na primer, ljudi koji imaju toliki osećaj empatije da su u stanju zbog nje naškoditi i sami sebi. 

Danas pričamo o ovoj drugoj krajnosti sa emocijom simpatije. Simpatija kao nama prirodna navodi nas na to da smo mi zadovoljni ili srećni kada prema nekome osetimo simpatiju tj, kada je neko u nama uzazove. Još lepši osećaj može se javiti kada vidimo da smo mi nekome izmamili osećaj simpatije, tj. da smo se mi nekome dopali. Tada se u nama budi ponos prema sebi samom kao da smo mi nešto dobro uradili čim smo imali pozitivnu reakciju drugih na nas. 

Društvene mreže su odličan primer: čuveno lajkovanje na fejsu, instagramu, tviteru je nešto što svi mi pratimo. I ovde na blogu ja pratim vaše reakcije na moje tekstove, lajkove na njih, deljenje istih i slično. Oni su tu da mi prikažu sopstveno napredovanje na blogu, odnosno, nazadovanje. I sve ovo je u redu, sve dok vam ti parametri služe kao statistički podaci o nečemu vašem, za šta i mislim da su prvenstveno namenjeni, onda oni predstvaljaju izvesu pomoć u vašem radu. 

Međutim, kad nastaje problem? Ako praćenje izvesne statistike na nekoj društvenoj mreži postane nekoj osobi toliko bitna da u njoj izaziva određene negativne emocije kada ne dobije ono što je očekivala, nije toliki problem ako se desi jednom... dva puta.... pa i tri. Ali, ako imate osobu kojoj će svakodnevne aktivnosti i emotivne reakcije biti usmerene samo u isčekivaju lajkova, onda ta osoba svoj osećaj simpatije gura u ekstreman. Ako će nekome sopstvena sreća i osećaj pozitivnosti zavisiti samo od toga koliko će lajkova imati na društvenim mrežama, onda pričamo o ekstremu ove emocije.

Sve ovo se lako prenosi i na život van interneta. Ako neka osoba nalazi motivaciju samo u drugima, tj. radi na sebi samo u odnosu na to kako će se to što radi svideti drugima, onda ta osoba nema pravu motivaciju. Ako neka osoba upravlja ili ispravlja sebe samo prema drugima da bi im se dopala, u tom slučaju ta osoba polako gubi sopstveno ja. Što, podrazumeva se, nikako nije dobro za sreću te osobe. Iz kog razloga?

U redu je želeti da se nekome dopadnete, tome nas vodi osećaj simpatije koji deluje u dva smera, kako sam ranije pojasnila. Međutim, ako se postizanje sopstvene sreće nekome svelo samo na dopadanje drugima, tu nema mesta istinskoj sreći. Prosto je, jer je nemoguće. Stvoreni smo različiti i nemoguće je udovoljiti svima. Ako to neko i pokušava on modifikuje samog sebe, ako nastavlja da pokušava sve da oduševljava, onda će se toliko modifikovati da on neće više biti on. 

Čak i ako zamislimo da je moguće i kažemo: "Evo zadovoljio sam svaku osobu na planeti", onda se moramo i u tom slučaju zapitati: "Ko je zadovoljio sve te ljude?", jer ta osoba sa toliko izmena i preusmeravanja sigurno nije viša ona koja je bila na početku. Tada nema ni sopstvene sreće, jer gubljenjem sebe, ne možete se usrećiti. Izgubili ste osećaj simpatije usmeren ka vama samima i tada jedan deo vas se gasi, što znači da vam je sreća nedostižnija.

Ne gubite sebe u tom neiscrpnom putovanju na kojem želite da usrećite sve oko sebe, jer mislite da ćete samo tako urećiti i sebe. Nećete kad shvatite šta ste izgubili na tom putu. Izgubili ste sebe. Ako vi to i jeste uradili, trk nazad i nađite se, vratite se sebi i uživajte u njemu!

Fotke: 

wallpapercave

pixabay