Koje su navike nesrećnih ljudi?

Biti nesrećan zavisi isključivo od nas samih i od našeg pogleda na neku spoljašnju situaciju tj. od pogleda na to kako neka situacija može na nas da utiče. Ako dozvolimo da na nas deluju spoljašnji činioci koji nam mogu izazvati negativne emocije, onda će se te emocije i probuditi. Sa druge strane, ako je naš pogled ka tim spoljašnjim stvarima koje imaju tendenciju da nam izazovu negativne emocije drugačiji, pa u nama one ipak ne izazovu neku negaciju, onda i od tuge nema ništa.

Tuga i druge negativne emocije postoje u nama da bi stvorile balans naših emocija, ali šta će u nama izazvati tu tugu, ili taj strah ili tu krivicu, zavisi samo od nas. 

Normalno je da se osećamo tužnim ako, na primer, nekoga izgubimo, ali ne smemo dozvoliti da ta tuga pređe u naše primarno stanje. Ona u primarno stanje može doći u dva smera. Prvi je taj kada mi osećaj tuge osetimo pri gubljenju neke osobe, i taj osećaj biva toliko jak da se javlja pri svakom gubitku, ne samo kada je reč o osobama. Tu možemo dati primere toliko banalne, ali, nažalost, dešavaju se, i tim osobama oni ne deluju ni malo banalni. Dakle, ove osobe će vremenom na svaki gubitak osetiti neku dozu tuge, razmišljati o joj, fokusirati se na nju i ona će ih činiti nesrećnim. (Od gubitka neke osobe, preko gubitka posla, do gubitka labela - bitno je da je gubitak). Dakle, ponovili smo nešto što smo već osetili pri nekom gubitku. Drugi, teži oblik, je taj kada se mi toliko poistovetimo sa osećajem tuge ili nekom negativnom emocijom da se ona ne javlja samo pri nekom gubitku, već i u drugim situacijama, ali imamo istu reakciju. To se manifestuje gubitkom volje, povlačenjem u sebe, udaljavanjem od prijatelja i jednim opštim pesimizmom koji teško da vodi ka osećaju sreće.

Gomilanje problema

Problemi se svima dešavaju tokom života. Međutim, način na koji ćete vi gledati na neki problem je vaš izbor reakcije na njega i vaš način dolaženja do rešenja. "Svakome je svoj problem i najveći" kaže naš narod, pa se danas mnogi na to i oslanjaju. Neko će od kiše koja pada napraviti veliku "dramu" i problem sam sebi, a nekom je jedini problem kad je bolestan. Veliki je raspon primera. Dok, zamislite, nekome, ni bolest nije problem, odnosno, ne gleda je kao problem i kao nešto što će ga skrenuti sa njegovog puta. 

Poštoje dve reakcije na gomilanje problema. Jedni, previše "drame". Takve osobe koje više "drame" nego što imaju problema, uglavnom zakopavaju one probleme koji su teži i na kojima bi trebalo da se radi. Prvi je upravo taj, što previše "drame". Dakle, gomilanje problema može biti ozbiljno, jer osoba ne radi na rešavanju svojih problema koji je istinski muče, dok sa druge strane, opterećuje sebe ne tako bitnim sitnicama. Osoba na ovaj način potiskuje postojanje onoga što je istinski čini nesrećnom. Mnogo je primera: osobe koje su nesrećne u braku i koje ne dobijaju dovoljno pažnje od partnera, ne pričaju o tome iz mnogo razloga, a svoje nezadovoljstvo prazne tako što će praviti problem od toga što nisu stigle da usisaju danas. Te osobe svoje neusisavanje zaista vide kao veliki problem, što je, u ovom slučaju, samo paravan za primarni problem - potisnut problem nezadovoljstva u braku.

Drugi, koji ne reaguju burno i koji ne prave od muve magarca prikrivajući prave magarce, oni se povlače u sebe i ćutke pokušavaju da igrnorišu problem, sve dok oni zajedno ne postanu toliko veliki da se toj osobi  preliju kao prepuna čaša.

Kukanje - viđenje sebe kao žrtve

Nažalost, postoje ljudi koji su žrtve drugih ljudi, postoji toliko teških primera u koje ne bih sada zalazila. Međutim, postoje i oni ljudi koji sami od sebe prave žrtve gde svesno žele da u drugima izazovu neko sažaljenje i na taj način da postigu ono što žele. Kako se to nikada ne dešava ispravno na taj način, tako te osobe lagano postaju sopstvena žrtva: gube se u sopstvenoj kuknjavi i zaista veruju u to. Veruju da su tužne, da loše žive, da nemaju volju ni za čim, postaju nesrećne i negativne. Mogu da pričaju sa drugima samo o tim stavarima koje nazivaju problemima i ne vide lepo ni u čemu. Gledaju probleme i "dramu" kao na jedine teme za razgovor i čini se kao da im je dosadno ako nekih problema nema. Isto tako, ljudi u njihovoj okolini počinju da misle da u nihovom društvu nema drugih tema osim nekih negativnih i sveopšte kuknjave, pa vremenom počnu da ih izbegavaju.

Opšti pesimizam

Pesimizam se odlično nadovezuje na prethodno rečeno. Pesimizam je ono stanovište gde je osoba dovela sebe u takvo stanje misli da zaista misli da je teško da joj se desi nešto lepo, teško joj je da primeti nešto pozitivno. Za ljude koji nisu takvi, naporno im je da budu u prisutvu pesimistične osobe. Za ljude koji su takvi, dve pesimistične osobe se odlično dopunjavaju i mogu satima pričati o svemu lošem što su čule, videle, osetile. Ovo osetile je najbitnije, jer je vžno razumeti da pesimistična osoba proživljava svaku negativnu emociju usmeravajući sebe samo ka lošem. Kada osećate samo loše emocije, vremenom postajete hronično nesrećni.

Udaljavanje od drugih

Ponovo, sve ovo vodi do udaljavanja od ljudi koji mogu pesimističnim i nesrećnim ljudima pomoći, a to su oni koji su sve suprotno. Koji veruju u dobro, u bolje sutra, koji primarno vide pozitivne stvari. Ovi ljudi ne beže od svojih problema, već ih prigrle i rešavaju, oni su otvoreni za novo, za lepše, za bolje. Nerećnim osobama takve osobe zvuče skoro pa glupo i optužuju ih da "žive u oblacima" smatrajući svoj sud jedinim realnim. Vremenom hronično nesrećna osoba se ne udaljava samo od svojih prijatelja, već i od svojih ukućana. Kao posledica toga dobijamo jednu usamljenu osobu koja opet neće uvideti pravi razgog svoje usamljenosti, već će kriviti druge za sve što joj se dešava, pa i za to što je usamljena.

Fotke: pixabay