Savremen Mogli

Mala Zemlja, mali kontinenti, male države, mali ljudi u beskrajnoj vasioni. Kako je opšte moguće da mi, tako mala bića imamo bilo kakav uticaj na prirodu, na granice, na druge? Kako se jedan mali čovek doseti da istražuje jedan tako ogroman svemir, da poželi da poseti druge planete, da hoće da putuje nebom?

Dobili smo jedan mali delić kosmosa za nas, delić koji nam je možda i više nego dovoljan. Da li smo ga zaslužili? Preuređujemo ga onako kako nama ogovarara, a izgovori su nam lakši život? Pomeramo granice, kopamo jezera, pregrađujemo reke, sečemo drveća, uzmimamo teritoriju životinjama. Mi smo umska bića, s tim i najpametnija od ostalih na planeti i mi to možemo. Jer: život treba da nam bude lep, lakši nego što je nekada bio, lagodan!

Granice su proširene i to ne mislim na granice među državama, tj one među ljudima, već mislim na granice sa drugim bićima ove planete, životinje. Mnoge njihove teritorije smo smanjili, saterali ih u ćošak, toliko da njihovo stanovište zovemo rezervatima, vrtovima. Međutim, to nije loše, kaže čovek, mi imamo na tim mestima veterinare, zoologe, oni im pružaju svu negu, oni im pomažu u nevolji.

Da li je to nesebična pomoć ljubitelja životinja? Ne mislim na pojedinca, već na društvo. Da li pomažemo životinjama u rezervatima, u divljini, jer smo ih toliko odvojili od nas, od našeg života, a od njihove zemlje? Da li nas to grize savest, jer smo jednim delom i mi uticali na to da mnoge vrste izumru, da im se stanište promeni, smanji i nestane?

Da li je čovek taj koji tera druge da se prilagode ili je to i dalje prepušteno prirodi? Da li to čovek želi sebe da nazove evolucijom?

Samo pitam...