Oči u oči sa svojim ulaznim vratima

Okej. Ponedeljak. Prokleti ponedeljak. Nije meni proklet samo, jer je početak radne nedelje. Ustvari, to mi je najmanji problem, taj početak nedelje. Ono što je mnogo bitnije, tj. gore je: Moram otići na predavanja. Još samo jedan dan i tok misli.

Hvala Bogu pa sam dobro spavala, nije bilo buke u zgradi i tih gluposti.

Okej. Spremna sam idemo. Vrata su na par centimetara od mene, ruka je na kvaki, lagano je stiskam, ali ne. Neko je u zgradi! Neko korača zgradom. Sačekaću da izađe. Ko zna ko je. Možda je neka budala koja može da me povredi. Da me opljačka. Prebije. Ubije. Dosta!! Nema dalje širenja scenarija. Okej, mislim da je izašao.

Ponovo uzimam ručku. Sad izlazim iz stana sigurno. Ne! Nešto je lupilo. Šta je lupilo u hodniku? Šta se dešava? Ma to je samo lift. Lift, okej. Ali zašto se lift tako sada čuje. Možda se pokvario ili će se pokvariti kad ja uđem u njega. Neće moći da me odglave. Neću moći da dišem. Ugušiću se. Umreću nema me. Dosta!! Moraš da prestaneš sa tim glupostima!

Uzmi kvaku i izadji napolje!

Uzela sam kvaku, držim je, i čekam. Šta sad čekam? Čekam da se nešto desi.

Nešto loše, što će me vratiti u stan. U moj siguran i bezbedan stan.

Da li je moguce, stojim ovde držim kvaku, stežem je, ali ona ne otvara vrata. Jer ja ne radim ništa da se ona otvore. Tražim jebeni razlog da ne otvorim jebena vrata.

Zašto se više toliko plašim da izađem napolje? Sad me i suze guše, šminka nije vodootporna,  moram da je popravim. To mi daje još vremena u mom stanu. Nema još napolje.

Ne, ne raduj se tome. Kasniš na predavanja!!

Šminka je na mestu, suze obrisane, strah obuzdan, kaput ponovo obučen, idem na fakultet.

Uzela sam kvaku, okej, stiskam je, otvaram vrata, zatvaram ih! Neko se čuje u zgradi! Prislonila sam uho i osluškujem. Čujem dečiji smeh i ženski glas. Odahnula sam, to je samo majka sa decom. Izlazim. Izašla sam.

"Gde si do sad? Kasniš pola sata?"
"Jedva sam uhvatila trolu, ne pitaj me ništa..."

***

Foto: pixabay