Kako neki tinejdžer doživljava svet?

Osećam kako se hladan vetar odbija od moje lice. Pecka me i smeta mi. Voleo bih da imam neku moć da ga zaustavim. I ove pahulje koje upadaju u oči mi ne pomažu. Od njih mi oči suze i jedva da vidim kuda idem. Klizeći po ledenom asfaltu, sa pahuljama u očima i ledenom vetru koji šiba moju kožu, osećam se nestabilno i nesigurno. Jedva čekam da ugledam ulazna vrata svoje zgrade i da uletim u nju, gde ću povratiti stabilnost, jer leda neće biti, i gde sneg i dosadni vetar ne mogu da se probiju.

Možda bih i manje bio nestabilan da torba koju nosim nije preteška i puna nepotrebnih alata za prerano odrastanje. Još bi sigurno bilo lakše da mi mobilni telefon nije zatrpan notifikacijama koje me podsećaju na to koliko sam debeo i nebitan. 

Svestan sam da moram da hodam, da moram da nastavim, koliko god mi bilo hladno i koliko god me stopala bolela od tihog protesta da ne nosim ono što mi roditelji govore i da se ne obučem dovoljno toplo. Koračanje, koje je pre klizanje po zaleđenim snežnim pahuljama, čini se tako teško i često se pitam da li će se nekada ono biti lakše? Verovatno će biti onda kada budem radio i kada budem imao novca da kupim sebi kola i da ne moram da idem peške. Da, sigurno će tada biti bolje, jer tata se nikada ne žali na težak hod po snegu.

Pahulje koje mi se tako tvrdoglavo lepe na lice, malo mi i pomažu, jer mi smiruju upaljenu kožu lica koja samo što ne ekspolodira pod naletom prokletih bubuljica. Ipak, ne moraju baš toliko da ulaze u oči, jer ne mogu da vidim i nisam siguran da li sam na pravom putu. 

Ponovo osećam vibraciju mobilnog i paralelno srce mi ubrzano lupa, kao da nisam navikao na sve te komentare koje moram da čitam svakodnevno.  Kao da mi nije dovoljno što moram da gledam sve te umišljene face svakoga dana koji ne preskaču nijednu priliku da mi nabiju na nos što imam "3 stomaka" i što sam nevin i što ću verovatno umreti nevin.

Hoću li? Ne mogu da zamislim da bi se neka devojčica usudila da se smeje sa mnom, da igramo igrice i da zajedno idemo na kolače. Verovatno bi je bilo sramota da nju proglase mojoj devojkom. Devojkom onog debelog i onog ćosavog, jer znate kako kaže naš narod: "čuvaj se brkatih žena i ćosavih muškaraca". 

Vibracija ne prestaje! Verovatno je opet neko postavio fotografiju gde me je fotkao bez pitanja u svlačionici i sada će nedeljama da me komentarišu na svakoj društvenoj mreži. Ne mogu to više da trpim! Kako da ih zaustavim? Da li da kažem mami? Ocu? Da li bi oni razumeli? Znam tačno kako će reagovati. Mama će zvati mamu tog ko je postavio i onda će me sutra još više zajebavati u školi. Bolje da ćutim... Ali ipak,  možda da popričam sa pedagogom, onda deluje fino? Ne, ne, bolje ne, ako bi me neko video u njenoj kancelariji, pljuvanje ne bi prestalo. Bolje da ćutim... Proći će... Kada porastem, i počnem da zarađujem, i kada kupim kola, tada mi niko neće smetati! Hod po ledu će biti lakši. Biću miran i neću imati probleme. Kao tata...

U ulozi života: zaleđen put

U ulozi roditelja: zimski vetar

U ulozi okoline: dosadne pahulje

U ulozi rešenja problema: automobil

Fotke: pixabay

Ovaj tekst je deo rubrike "Tinejdž kutak" koji je rubrika za sve tinejdžere i njihove roditelje koji žele da pronađu odgovore na pitanja koja ih svakodnevno muče.