Praviš li od svog deteta nasilnika?

Često se verbalno nasilje meša sa svađom ili konflikotom dve osobe. Bitno je uočiti razliku preduzeti nešto po pitanju nasilja koje vas muči i okružuje nebitno da li ste vi žrtva ili znate nekoga ko jeste.

Ako se sa nekim posvađamo i ako obe osobe poseduju moć istog intenziteta  u prepirci, onda se može reći da govorimo o svađi koja je najčešće prolaznog karaktera. Međutim, ako kontinuirano jedna osoba viče na drugu, vređa je, ponižava, ismeva je pred drugima, postavlja uslove i sili je na nešto, onda govorimo o nasilju.

Sve češće se deca žale na nasilje u školama i nekako imam utisak, da što se više dece želi, to više ljudima to postaje najnormalnija pojava. Nadam se da grešim, ali tu moju misao podupiru roditeljske izjave: reci i ti njemu! Decu pored porodice, vaspitava i škola, društvo, okolina, to je tačno, ali sam temelj za vaspitanje deteta, mislim da polazi od roditelja/staratelja. Deca od malih nogu (tu mislim i odojčad) usvajaju oblike ponašanja od svojih roditelja koje kasnije mogu ispoljiti kao svoja. Zašto je to tako?

Ako se neki roditelj pred malim detetom dere često, na njega, na majku/oca, na druge ukućane, onda će to dete verovatno usvojiti taj obik ponašanja kao ispravan, jer je previše mali da racionalno prosudi da li je taj oblik ponašanja ispravan ili ne. On će vremenom početi tako da se ponaša, odnosno pokušaće da se drugima obraća vičući ili će misliti da će moći vikom nešto da dobije.  Roditeljima je to obično "slatko", kad dete povisi ton, pa ga ne ispravljaju u takvom ponašaju, već se smeju i na taj način mu odobravaju takvo ponašanje.

Slična stvar je i u školskom verbalnom nasilju. Ako neki učenik nije dovoljno sankcionisan za svoje nasilničko ponašanje i ako mu nije na adekvatan način objašnjeno šta on i drugi dobijaju takvi ponašanjem, pa zašto onda to dete ne bi ponovilo svoj postupak, kad je u njegovoj glavu od malih nogu, taj oblik ponašanja odobren ili ignorisan.

Žrtva koja trpi verbalno nasilje, nebitno da li je supružnik ili dete ne može da adekvatan način reagovati na napadača, jer da može, ne bi bila žrtva. Ali, to je već druga tema. Dakle, kao što ne treba da čekate da imate 100kg da biste počeli da vežbate, tako nemojte da čekate da vaše dete postane nasilnik, već preduzmite nešto! Ako vidite da vaše dete na bilo koji način vređa drugu decu, viče na njih, ako se ponaša sebično toliko da može da ugrozi drugo dete, preduzmite nešto. Ne, nemojte da se dohvatite batine ili da naoštrite grlo na najuvredljivije izraze i dreku, već racionalno objasnite svom detetu na koji način on povređuje druge i koje su posledice njegovog ponašanja. Teško je da će jedan razgovor uroditi plodom, ali ne odustajte, jer se njegova racionalnost i dalje razvija. Izgovori poput: ja mu ništa ne mogu, znači da se ne trudiš dovoljno!

Svako dete na ovom svetu treba da odrasta uz smeh, pažnju i ljubav, sve ostalo nije poželjno. Svi smo svesni da je svađu teško nekada izbeći, i to je u redu, ali samo treba paziti da vaše ponašanje ne preraste u nasilje. Svi smo mi nekada bili izloženi podsmevanju ili smo vređali druge, ali je važno da znamo da to što smo uradili nije bilo ispravno! Ako mislite da ovaj tekst nije o nasilniku već o normalnoj osobi, onda EUREKA, vi ste verovatno nasilnik!