Ne treba mi psiholog, jer nisam lud!

Predrasude su, nažalost, sastavni deo našeg savremenog društva. Negde se čini da što je društvo savremenije ono bi trebalo da bude što više otvoreno za novine i za različitosti, ali ipak neke stvari će, bar na Balkanu, ostati predrasude još dugo.

Jedna od tih stvari je odlazak kod psihologa. U našem narodu izreka "Bože sve mi uzmi, samo mi pamet ostavi" je nešto što je postalo u isto vreme i uzrečica i najveći ljudski strah. Strah od gubljenja razuma i nemogućnosti kontrole sopstvenih radnji. Međutim, mnogi će svoje strahove, slabosti, muke i psihička previranja držati u sebi i možda podeliti sa nekim bližnjim pre nego da potraže stručnu pomoć psihologa, jer: oni nisu ludi!

Ogromna je zabluda da kod psihologa i psihijatra idu samo oni koji gube kontakt sa realnošću i oni kojima je, nažalost, uspostavljena dijagnoza neke psihičke bolesti. 

Sa psihologom čovek može da razgovara o svemu što ga u nekom trenutku muči, da podeli sa njim svoju bol, dilemu, a i sreću i da uz stručnu pomoć kanališe svoje emocije na pravi način.

Kada ćemo više stati u mestu i reći sebi da nam treba pomoć? Ne samo pomoć od lekara koji se bave fizičkim zdravljem, nego i onih koji se bave psihičkim. I jedno i drugo je podjednako važno, kao jing i jang, ako jedno ne funkcioniše narušava se balans u vašem životu koji vas čini zdravim i srećnim.

Moderan sistem življenja polako od nas pravi "robote" koji bi trebalo da funckcionišu samo racionalnim delom. Kako to današnji čovek i pokušava, on narušava ravnotežu koju čine sklop njegovih emocija i razuma, a potiskivanje emocija kad tad proizvodi "pucanje" i naglo isplivavanje svih sakupljenih emocija poput nabrekle brane koja odjednom ispusti svu vodu koja se godinama nakupljala. Daleko od toga da govorim da će vas to pucanje odvesti u neko ludilo, ali će se sigurno odraziti i na vaše fizičko zdravlje. To se može manifestovati nekim anksioznim stanjima poput ubrzanog rada srca, osećaja knedle u grlu, u stomaku, stezanjem vilice, napadima panike itd. Dakle, gomilanje stresa nije ništa drugo do gomilanje reke vaših potisnutih emocija na vašu popustljivu branu. 

Za razliku od robota mi nismo mašine i naša brana će popustiti kad tad, i zašto onda dozvoljamo sebi da nas bude sramota da se žalimo što nam je teško, da plačemo, da se glasno smejemo, da volimo? To smo mi, to je sastavni deo našeg života i kao što naš život čini donošenje racionalnih odluka isto tako ga čini i tuga i radost. Kao što imate svog zubara i idete kod njega čim vas zub zaboli, jer ne želite da zapustite kvar i da izgubite vaš stalan zub, isto tako imajte u vidu da nekad slobodno potražite savet od psihologa kada vas nešto muči i sprečite istanjivanje i izlivanje vaše stalne brane. 

Čuvajte svoje zdravlje i ne stidite se svojih emocija!

foto: pixabay