5 rečenica koje bih volela da sam znala kao tinejdžer

Samopouzdanje se gradi još od ranog uzrasta deteta. Na koji način ono rešava zadatke oko sebe, koliko ono napreduje u odnosu na druge, koliku podršku ima od roditelja, braće i sestara - sve ovo utiče na bazu koju će dete kasnije sve više i više nadograđivati i biti tinejdžer koji ima manje ili više samopouzdanja.

Danas sam izdvojila faktor koji je, po meni, među onima koji najviše utiče na rast samopozdanja kod tinejdžera.

Kao što sam više puta isticala u tekstovima i videima smatram da je za dete roditelj najbitniji faktor: kako kao autoritet, kao uzor, tako i kao podrška. Kod nekih roditelja se mogu susresti dve greške, vezane za podršku, koje mogu da dovedu do slabog razvijanja samopouzdanja kod deteta: prvi je (pre)velika briga za dete, a drugi je motivisanje deteta u odnosu na druge.

Prvi slučaj je onaj gde roditelj zbog sopstvenih strahova ne daje deci dovoljno slobode da sami odlučuju o nekim sitnicama, koje bi pomogle razvoju detenjeg samopouzdanja, samostalnosti i kasnije razvitka u sigurnog tinejdžera. 

Na primer: mnogi roditelji čak i ne pitaju svoje dete šta bi volelo da jede sutradan, ili koje bi on patike voleo da kupi, šta bi ono volelo da obuče, da li mu je zaista toliko hladno da mora da nosi sve te džempere i jakne zajedno. Jednostavno, roditelji znaju najbolje i dete to mora da prihvati. Takvo dete koje nema slobodu izbora ni za tako "male" stvari ili će kao tinejdžer biti potpuno nesamostalan i čekaće da mu roditelji ostave šta da obuku i da mu kažu šta da jede ili će biti toliko revoltiran da neće slušati roditelje i ići će u krajnost sa svojim oblačenjem i pokušaće na agresivniji način da im pokaže kako je on samostalan i kako ne želi da mu oni diktiraju šta da radi. Ovo su primeri koji se mogu primeniti i za kompleksnije odluke; npr. upis u željene škole i slično, ali od "manjih" stvari poput jela i odevanja se počinje još u ranom uzrastu.

Oni roditelji koji su svojoj deci objašnjavali zašto je nešto dobro za njih i pokazivali im to na sopstvenom primeru, uspeće da odgaje decu koja su razumnija i samostalnija u odrastanju. U Srbiji je nezamislivo da dete sa 18. godina iznajmi stan i živi samo, dok se u drugim evropskim zemljama to podstiče, ali detaljnije o samostalnosti drugom prilikom. Dakle, roditelji koji ne podržavaju decu u njihovim izborima, a i da im ne objašnjavaju njihove prekore, opravdavajući to sebi brigom, neće odgajiti toliko samopouzdanog tinejdžera koji je siguran u svoje izbore. 

Naravno ne treba ići u krajnost i mešati samopouzdanje sa umišljenošću, ali o tome sam već i pisala i pričala, pa taj tekst možete naći ovde

Drugi slučaj je onaj gde roditelji konstantno upoređuju dete sa drugom decom, braćom, sestrama i na taj način pokušavaju da ih motivišu da nešto urade bolje. Ovaj metod je skroz pogrešan. Ne samo da neće izazvati željenu motivaciju kod dece, već će imati i kontra efekat. Dete će postajati zavidno i stvaraće odbojnost ka roditeljima, jer će misliti da oni više cene tu decu sa kojim ga upoređuju nego njih same. Pravi primer i jedini primer na koji su deca usmereni da slede od rođenja su roditelji, stoga samo oni vlastitim primerom mogu da prikažu detetu šta je za njega dobro, a šta ne. Sama priča, bez konkretnih pojašnjenja i dela, neće igrati veliku ulogu i doneti ono što roditelj želi. 

Kako bi tekle misli jednog deteta ili tinejdžera koji nema izgrađeno samopouzdanje na ovom primeru?

Roditelj kaže: "Zašto si dobio jedinicu? Kako je Pera dobio pet, a ti nisi?"

Dete odmah počne da stavara zavist prema Peri, da misli da ga roditelji vole i cene manje nego Peru i da svoje ciljeve u učenju usmerava na ispunjenje želja roditelja, a ne na priliku da oni sami nešto nauče i da shvate pravu poentu obrazovanja. 

Nakon toga, sledeći to iskustvo dete će pokušati da svoju neku grešku unapred opravda pozivajući se na druge i uzdižući sebe:

Dete kaže: "Mama, tata pobegao sam sa časa, ali i Pera je."

Roditelj: "Mene Pera ne zanima, samo ti!"

Dete opet ne uviđa da je ono bitnije od Pere, jer ni ovde roditelj nije objasnio da je i Pera nešto loše uradio kao i njegovo dete, već samo potencira da je njegovo dete uradilo nešto loše. Tako će, ponovo, dete pomisliti, da je on možda uradio nešto gore nego Pera, jer njegovi roditelji nisu Peru osudili za loše ponašanje, što će samo dalje da stvara jaču zavist kod deteta i jaču odbojnost prema roditeljskim rečima, zabranama...

Dakle, kao što smo videli, upoređivanje deteta sa drugim u svrhu motivacije deteta i postižanje samopouzdanja, ne igra baš nikakakvu ulogu, naprotiv, izaziva samo suprotan efekat. 

Ako želite da vaš tinejdžer ima samopouzdanje onda mu to dajte na vlastitom primeru: ako želite da bude dobar učenik, pokažite mu koliko je to bitno na sopstvenom primeru, prikažite mu koja to znanja posedujete, jer ste završili školu i kako ih primenjujete u životu, umesto što govorite, pred njim, da ono što uči u školi neće nikad primeniti, ali mora da uči, jer to što govorite nije tačno. Podrazumeva se, sve ovo se ne radi se preko noći i za jedan dan, već se radi svaki dan, godinama, od kada je dete malo. Prikažite vašem detetu ako je popustilo sa školom, kako je nekad mogao i bio bolji i motivišite ga na to upoređujući ga sa samim sobom, jer ako je on vama jedini važan, onda mu to i pokažite, jer se to ne podrazumeva u detetovim očima!

Ako ste tinejdžer i čitate ovo, sada možete bolje da razumete namere vaših roditelja, koje nisu loše, samo su pogrešno sprovedene u delo i pre nego što ih osudite, stanite i zapitajte se, kako su vaše roditelje odgajali njihovi roditelji, da li su slično kao i oni vas i da li su imali od koga da nauče bolje?