3 rečenice pesimista koje svakodnevno čujemo

Pesimizam je mišljenje koji zauzimaju pojedinci gde tvrde da život nije vredan življenja iz raznih razloga, da je tuga neibežna, da je sreća kratkog roka ili da je ovaj svet najgori od svih mogućih. Pesimisti nemaju jaku volju za življenjem, ali imaju jaku volju da prekore svaku rečenicu koju optimista iskaže. Koje su to rečenice koje čujemo svakodnevno od pesimističnih osoba i da li su one toliko istinite koliko se mogu činiti?

1. Ako ne očekuješ puno, nećeš se puno ni razočarati!

Klasika za pesimistično ponašanje je suzdržavanje od velikih očekivanja. Zašto? Njihov odgovor je jasan: ako malo očekuješ, nećeš se ni mnogo razočarati. Ova rečenica je tačna. Nema ničega neispravnog u njoj samoj po sebi. Međutim, šta se iza nje krije?

Ako se suzdržavamo ceo život da ne očekujemo puno to znači da nama vlada strah. Strah od neuspeha. Stah od razočaranja. To znači, takođe, da mi stalno potiskujemo naše snove, sanjarenja o velikom uspehu, filmskoj ljubavi i obilju, samo, jer se plašimo budućnsti gde to možda nećemo ostvariti. Ne krije li se ovde anksiozni strah od toga šta bi bilo kad bi bilo?

U konstantnom bežanju od razočaranja, nema mesta sreći!

Još jedna važna stvar u ovoj rečenice je: gde je u njoj sreća? Gde je u njoj potraga za sopstvenom srećom? U ovoj rečenici i u mislima koje ona pruža nigde nema mesta istinskoj radosti, već je otvorena samo ona mogućnost da se ne razočaramo. Fokus je na razočaranju, a ne na potrazi za srećom, uspehom i ljubavi.

Dakle, ako vam je sve vreme fokus na razočaranju, a ne na sreći, do sreće ćete zaista i teško doći, ako je uopšte pronađete. Ako se i desi da je pronađete uprkos pesimizmu nećete umeti da joj se istinski radujete i da cenite njeno prisustvo, pa će ona veoma brzo nestati. 

2. Nakon sreće mora doći i nesreća!

Pesimisti se plaše da se mnogo smeju, da se prepuste konstantnom osećaju sreće, jer su navikli da im nešto stalno govori: "Ne preteruj posle ćeš plakati.". Ove rečenice javljaju se, jer smo mnogi od nas odrasli uz čuvene: "Od igračke biće plačke!", "Mnogo se smeješ, sutra ćeš plakati!" i slične. 

Starije osobe koje su nam ovo govorile od malih nogu nisu ni svesne koliko neka negativna rečenica može jako da se ureže u naše pamćenje i da nas kasnije progoni čitavog života. Može da od nas stvori pesimistu koji svoje mišljenje nadograđuje uravo po tim rečenicama koje je čuo i zapamtio kao dete.

Tvrdnja da nakon sreće mora doći i neka nesreća je isto onoliko verovatna koliko i tvrdnja da ne mora doći.

Te rečenice su bile znak za kočenje, znak za ne preterivanje u nečemu. Njihovim nadograđivanjem mi upravo samo potvrđujemo našu misao. Još veća potvrda javlja se kada u iskustvu te rečenice nađemo kao tačne. Kako? Naravno da se desilo da smo se jednom igrali i da smo se povredili, pa da smo zbog toga plakali. I dva puta, i tri i petnaest. U tim situacijama kada prepoznamo ono na šta smo bili upozoreni, nama se odmah javlja ta rečenica, stoga je u sebi prepoznajmo i potvrđujemo. I tako svaki put.

Međutim, šta je sa svim onim danima kada smo se igrali, a da nakon toga nismo plakali? Da li smo tada mislili o toj rečenici? Naravno da nismo, jer nam je tada fokus bio na igranju, a ne na plaču i pošto plača nje ni bilo, nije nam se javilo kao potvrda. Nažalost, nismo imali ni nekoga da nas fokusira na to i da nam kaže: "Hej, vidi kako si srećan dok se igraš!", već se većina roditelja najčešće i sama samo fokusira  na to da detetu skrene pažnju na negativne potencijalne posledice, dok pozitivne, čak ni aktuelne, ne stavlja detetu u fokus, jer je dete tada bezbedno. Nebezbednost nije važnije od bezbednosti i mora se na obe fokusirati podjednako da bi dete imalo balans u mislima kada odraste! 

3. Ja nisam pesimista, ja sam samo realan!

Naravno, ono što možemo najčešće čuti od većine pesimista, je to da oni nisu mračni, nisu negativni, već da su realni. Njihova omiljena misija je da naglase i da pokušaju da svakom optimisti objasne da su oni u pravu i da optimista mora da se "spusti na zemlju". Zašto? Previše će se razočarati, patiće, život je borba, život nije tako ružičast, za sreću moraš mnogo da radiš, do novca je teško doći, prava ljubav postoji samo na filmu...

Ako govorimo o tome ko je realan, govorimo o nečijoj perspektivi, a ne o objektivnoj realnosti.

I znate šta, oni su u pravu. U njihovom negativnom svetu koji oni proživljavaju svaki dan oni jesu u pravu: oni do novca teško i dolaze, oni pravu ljubav i nalaze samo na filmu... Kada se i desi da lako dođu do novca, oni to neće staviti u fokus o kojem će misliti, jer je njima fokus uvek samo na tome da je do novca teško doći i da za njega moraju da se pomuče. 

Optimistički svet je za njih nepoznat i netačan koliko je za optimistu nepoznat i strašan pesimistički. Ne možete jedno drugo uveriti da ste u pravu koliko god se trudili. Takve rasprave i takve svađe su neplodne. Nemaju nikakvu svrhu i ništa se njima ne postiže. 

Da li je pesimizam relan? Za mene sada, koja sam postala optimista pre dve godine, nikako nije. Za mene, koja sam pre dve i više godina, bila težak pesimista i hejter, itekako jeste. Sve do vašeg ugla gledanja!

Fotke: pixabay