Kako nam pesimizam preuzima život?

Sve je na nama. Ko god je svestan toga, zna koliko to može biti breme ili sreća. Međutim, i oni koji misle da u njihovom životu malo šta zavisi od njih samih, takođe, se nalaze u lošem položaju koji ih vodi u osećaj nemoći i beskorisnosti. Oni guše i paralizuju. 

Ipak, nekada je lakše za naše nevolje kriviti đavola, a za našu tugu lošeg prijatelja ili dečka. Mirnije se osećamo kada uverimo sebe da mi ništa nismo krivi i kada svu odgovornost prebacujemo na druge. Nebitno da li je ta osoba stvarna ili ne. 

Kada samo druge krivimo za našu tugu, idemo u pogrešnom smeru.

Pored toga što se na trenutak osećamo mirnije,  ubrzo shvatimo da smo nemoćni nad svojim životom. Zatvaramo se u čaure svoje sobe i gradimo zid oko sebe da nas više ništa ne bi povredilo kao tada. Smatramo da je i svaki novi pokušaj neprimeran, jer vodi jedino u nešto loše, jer ipak - "ja sebe ne mogu da zaštitim od zlih i od tuge..."

Pesimizam koji nastaje na ovaj način vodi nas u jednu tešku misaonu priču koja se hrani svakim našim strahovima koje smo ikada primetili. Jedan po jedan, oni isplivavaju na površinu naše svesti i pretvaraju je u negativnu - pesimističku.

Svako od nas je sigurno bar nekada pomisio nešto negativno, okrivio nekog drugog za svoju nevolju ili predugo razmišljao o svom strahu. Međutim, nije svako od nas ostao u tom stanju toliko da nas lagano izjedaju misli koje se odbijaju od ivice naše glave u krug, u krug, svakoga dana. 

Izvor našeg pesimizma leži u nama, skriven nagomilanim negativnim mislima, za čije postojanje optužujemo svet.

Često taj krug ume da bude sve samo ne krug, bude haotičan i nepredvidljiv. Toliko da više niste sigurni kada će osnovati svoj vrtlog. I tada, tražimo krivca van nas. Tražimo odgovornog za sve što nam se dešava van nas. Pokušavamo da se smirimo samo okrivljujući nekoga za naš vrtlog. Onaj koji se odvija u našoj glavi.

Vidimo li sada malo bolje? Mi mesecima, godinama, dozvoljavamo da u našoj glavi vrtlog negativnih misli opstane, a za to tražimo krivca napolju - van naše glave. Sve dok ga tamo budemo tražili, teško da ćemo ga naći. Možda i hoćemo, ali duboko u sebi znamo da su svi ti ljudi potpuno neodgovorni za ono što nam se dešava.

Znajući to u dubini sebe, na kratko se zadovoljimo pronalaženjem krivca. Kada osvestimo da ipak on nije kriv, tražimo drugog, pa trećeg, sledećeg i sve tako linijski, bez pravog smera. Pogubimo se u njemu ne videći izlaz iz naše situacije i lagano joj se prepuštamo kao da je to za nas normalno stanje. I jeste, jer smo mu se prilagodili, ali samo mi znamo koliko je ono teško za nas, iako to drugima ne želimo da priznamo, dok im se smejemo na svaku optimištičnu rečenicu. Govorimo im da su nerealni i da visoko lete, samo zato što smo mi zaboravili kako se poleće. 

Sve druge možeš obmanjivati, ali ne i samog sebe!

Kada svhvatimo, ako do toga dođe, da smo mi ti koji smo sami odsekli sopstvena krila, onda možemo tražiti vaš mir u pravom smeru. U smeru koji vodi ka nama samima. Ka našim sopstvenim mislima i emocijama. One su tu, u nama, samo su zbrkane i nabujale od toga što im nismo posvetili dovoljno pažnje. 

Bez obzira što smo ih zapostavili na kratko, pa i na duše, one su naše i vole nas i brzo će nam oprostiti. Kada ponovo mi budemo kočijaš koji je uzeo uzde u svoje ruke i usmeravao ih na put koji čini dobro nama samima, tada će svaka naša emocija raditi za nas najbolje što ume. I umesto što je lomila i davila danima, postaće izvor naše radosti do kraja našeg života.

Fotke: pixabay