Da li je i ljubav bračna dužnost?

Brak je institucija. Posebna institucija dve individue. Koliko je posebna govori nam to da nas od malih nogu "uče" da budemo dobre žene, dobri muževi. Nekada je bilo neophodno da se za brak pripremite kao za najteži ispit u životu. Danas, ne pripremaju se svi pod obavezno. Mnogi uleću u njega pod velom zaljubljenosti, strasti i sa željom da se osamostale. 

Sve navedeno deluje površno naspram jedne ljubavi. One koja je najjače osećanje na svetu i one koju imamo sreće da možemo da osetimo. I kada već nađemo tu ljubav, zašto onda moramo da potpisujemo nekakve papire, da usvajamo pravne akte i da se bakćemo sa tim? Naravno da postoje ljudi koji žive u ljubavi i bez braka, što znači da mi ne moramo ništa potpisivati, ali prosto, zašto se vekovima brak održao?

Nekada davno, brak nije imao puno veze sa ljubavi, niti sa strasti. Bio je isključivo nasleđe i bio je pod moranjem. Osobe koje nije želeo niko da oženi, da uda, smartali bi se nepodobnim i sigurno da "im nešto fali". Danas se čini, samo čini, da je situacija malo drugačija, ali na koliko mesta i danas možemo čuti: " Koliko si sa momkom, što se ne udaš?" "Kako to živiš sa devojkom, a nisi oženjen" i slično. I većina nas, u takvim situacija odgovarala bi sa nekim opravdanjima, ili, oni koji imaju više živaca, krenuli bi sa svojom pričom o tome kako brak nije sve na svetu. Zašto niko od nas ne kaže samo (nije kasno iako sam se udala), nije li dovoljno voleti?

Sličnu situaciju imala sam i kad sam ipak odlučila da se udam, a verujem i mnogi od vas, a to je "Pa zar nisi premlada za udaju?" Opet bi mogao odgovor da se nametne pitanjem: zar ti ljubav ne govori dovoljno? Da li je ta "zver" zvana brak toliko strašna da ubija svaku ljubav? Da li ljubav momentalno nestaje kada svadbena zvona odzvone? Menja li se ljubav nakon braka?

Ako nekoga volimo, šta ima da se promeni? Verujem da mnogi stariji od mene misle:" Mlada si, videćeš ti već..." ali čemu takva zaplašivanja? Šta ću to videti? Da je teško živeti bez mame i tate? Da je teško raditi i biti majka, domaćica, kuvarica? Da je teško održavati brak? Da je teško gledati kako se vi i muž/žena udaljavate? Da, sve je to teško. Ali kakve to veze ima sa brakom, sa ljubavi?

Brak ne može poremetiti ljubav, kao ni bilo šta spoljašnje. Brak ne može ni učvrtiti ljubav ako ona iznutra nije već bila dovoljno jaka. Nemojmo se zavaravati time da će vas neko više ili manje voleti onog trenutka kada postanete muž ili žena. To se neće desiti. Neće, jer upravo ljubav nema nikakve veze sa nekakvom insitucijom. Kao što neki parovi žive nevenčani i vole se iskreno, tako žive i oni koji su u venčani u nekoj grozoti u kojoj nema nikakve ljubavi. I pored toga, što su drugih dvoje, ispunili svoju  građansku "obavezu" zvanu "venčan/a sam, to ne znači nužno da ste u ljubavi. 

Nemojte misliti da će vas neki brak usrećiti samo jer ste u njemu, isto kao što nemojte misliti da će se vaša ljubav smanjiti onog trenutka kada uđete u brak. Neće! Ona ostaje ista, jaka i stabilna, ljubavi ne treba "osećaj sigurnosti u braku" jer je ljubav već ima. Ona je jedina važna za dve osobe, ona se jedina računa! Brak treba da bude samo vaš lični izbor donešen zajenički sa vašim partnerom, a ne ispunjavanje tuđih očekivanja i normi. Kada to shvatimo, promislićemo još koji put kada nekoga budemo upitali: "Kad će svadba?"

fotke: pixabay