Šta možemo naučiti od dece?

Svi smo bili deca, neko skoro, neko malo ranije. Kako godine prolaze mi, čini mi se, lako zaboravimo ono što smo kao deca radili, osećali, želeli, hteli... Nekada se ta dečja mašta izgubi u nekom našem, odraslom osećaju koji zovemo "realnost" i izgubimo deo sebe koji nas je godima ranije vodio kroz život.

Maštajmo!

Mašta je ta koja ispisuje korice knjiga, koja režira filmove, predstave, koja nema granice, koja nam dozvoljava da budemo gde god želimo i šta god želimo. Ona je ta koja nas vodi kao male i koja nam pomaže da razumemo kako svet funkcioniše. Kada smo bili mali, svi smo maštali da se zaposlimo u nekoj profesiji, pa bismo se igrali te profesije, zamišljali sebe u toj ulozi, uživali. Uživali smo dok smo plastičnim stetoskopima pregledali mamu, dok smo molili tate da nam budu kupci u našim prodavnicama, stariju braću da nam probaju jela koja smo spremili u plastičnim sudićima i starije sestre da nam budu publika dok pevamo na varjače ili sviramo na plastične rekete. Svaki naš preformans ili "radni dan" bio je isplaniran i pažljivo pretvaran u dela. Kada sada pogledamo kako jedno dete od tri, četiri godine, može sa takom lakoćom da kopira sve što vidi i da se igra i unese u neke uloge, fascinantno je, zar ne? Za sve to bi trebalo da zahvalimo našoj mašti!

Gde je ona sada? Sada, ako i čujemo da neka odrasla osoba mašta o tome kako će biti, na primer, uspešan i bogat, odmah je "upozoravamo" da se ne nada previše, jer će se tobože razočarati, odmah je podsećamo da mora da bude realan, da ne živi u oblacima. Odmah joj ubijamo i pokušaj maštanja? Zašto? Malo mašte, one koja će nam biti dobra motivacija za rad, stvaranje porodice, za uspeh i osmeh, nije na odmet. Pokušajte da se setite koliko ste bili srećni kad su vam roditelji davali lažne novčanice kupujući vaše plastično voće. Setite se te sreće. Ona i dalje leži u vama. Maštom rađamo ideje, idejama želje, a željama stvaramo planove za dalji rad koji će nas dovesti do uspeha!

Radujmo se sitnicama!

Dete ne zna vrednost novca. Ne zna da se raduje više mobilnom, nego kockicama, jer je mobilni skuplji. Ne zna, sve dok mu roditelji ne objasne šta je skuplje, pa zašto se ljudi više raduju skupljim stvarima. Dok do tih saznanja ne dođe, ono se raduje svakom znaku nečije pažnje, svakom poklonu, svakoj poseti, svakom izlasku napolje, nebitno da li ide u park ili u Dizniled. 

Opet, stanimo na momenat, i pokušajmo da iskoristimo našu maštu i da zamislimo da nam neko upravo poklanja skupocen sat. Srećni smo. Sada zanislimo da nam ljubav našeg života poklanja cvetić ubran usput u obližnjoj bašti. Srećni smo. I to je jedino bitno. Kao i kod dece. Sreća se ne meri na gram, na kilo, kao zlato koje neke čini toliko srećnima. Neki trepere od sreće kada se u ovom trenutku okrenu i vide pored sebe biće koje vole. Isto kao i dete kad vidi majku ili oca pored sebe u polumraku. Srećno je. Tako ste i vi bili srećni, tako i vi možete biti sada srećni, samo ako se malo potrudite i uvidite da uvek imate razlog da zatreperite od sreće!

Verujmo više ljudima!

Deca veruju drugima više nego odrasli, jedino, jer se nisu razočarali u neke ljude onoliko puta koliko je neka odrasla osoba. Nekim odraslim osobama, ta razočarenja su primarna u proceni poverenja prema ljudima koje će buduće upozati, opravdavajući to time što govore sebi da ne žele ponovo da se razočaraju. Ono što te osobe često zaborave je to koliko su dobrih osoba upoznali! Nažalost, više pamte loše, nego dobro, pa se dobrota ljudi, za te osobe, izgubi negde u vazduhu. Često potpuno nenamerno.

Promenimo to! Setimo se koliko puta su ljudi ispali dobri prema nema, koliko puta su nam pružili podršku, koliko su nas puta usrećili, oraspoložili, nasmejali... Dete će prići neznancu bez bojazni da će ga neznanac povrediti, sa širokim osmehom spremnim na dalju saradnju, igru, uživanje... A mi odrasli? Mi se udaljavamo, svaki dan se sklanjamo od bar jednog neznanca, svaki dan, bar za jednu osobu pomislimo da je loša, iako je ne poznajemo. Sumnja preovlada u nama i propuštamo toliko radosti, toliko novih poznanstva, sreće i smeha. Biti oprezan ne znači biti u stalnom strahu, od razočarenja, od tuge. Dok na drugoj strani, verovati, znači predati se i dati šansu, novom prijateljstvu, novoj ljubavi, novom sebi.

Radujmo se svakom danu!

Decu je teško uspavati, jer žele da nastave da se igraju, da budu sa prijateljima, da budu sa roditeljima. Njima je spavanje gubljenje vremena, vremena koje provode da ljudimo koje vole. Oni se raduju prvom zraku Sunca i puni energije dočekuju novi dan. Mi, često, umemo da zaboravimo da se obradujemo novom danu, sklanjamo se od Sunčevih zraka i želimo da se što pre prostremo na krevet.

Radost deteta je najiskrenija i najmoćnija, a ako smo i mi bili deca, to znači da možemo da osetimo istu toliku sreću koliko može i sada neko dete. Samo ako želimo. Samo ako na kratko zaboravimo na negativno, na svakodnevne prepreke, na obaveze koje baš i ne volimo. Možemo, ako shvatimo da se radost nalazi u nama i da čeka da dođe na red od svega što smo nagurali pre nje. Mi možemo i bi trebalo da se radujemo svakom danu, svemu što nam o donosi, svemu što on nosi i što nam pruža, jer nam zaista, pruža mnogo. Na nama je samo da to uvidimo, kao što deca uviđaju!